Ако ме волиш никада ме нећеш оставити. Поћи ћеш са мном и то ће бити твој доказ да не можеш без мене. Алекса је дуго, дуго, као привилеговани лик ове приче размишљао о овим њеним речима, које му је она изговорила, негде на самом почетку, када су се упознали. И када је, попут афекта, букнула његова занесеност њом. Због које касније, а испоставиће се до последњег дана, ниједан тренутак није могао да замисли без тог непоновљивог лица. Ниједан сан у којима су се једино слободно састајали, и без страха да ће их неко и рубрицирати. Шетали су по киши неосветљеним улицама. Одлазили у кинески ресторан у Дунавској улици. Спавали у хотелу НС, ција су пета звездица постајали, сваки пут, када би изнајмили једнокреветну собу са француским лежајем. Много касније, можда и након две године познанства, када је сазнао да је болесна, што је она из превелике љубави, као чињеницу здравственог стања прикривала, Алекса је почео да размишља о њеним речима, којима ова прича започиње његову исповест и потврђује да је његов живот и, заиста започео од тренутка када ју је упознао.
Смогао је храброст да јој приђе и препусти се чарима њене божанске женствености. Лепоте. Шарма. И, надасве, ненадмашност унутрашњег богатства њеног бића, због кога га је емоционална гравитација обожавалачки везала, у глави, како на јави, тако и у сну.У сваком делићу његових чула. Текла је у њему попут реке претварајући се у ваздух да је удише. И узима, када није била са њим.
Када је морала да, у неком од својих паралелних живота, обави и неке од овоземаљских обавеза и послова. Одговорна према свакој од одлука, које је доно-сила, или донела, пре него што је Алекса ушао у њен живот. Дубоко свесна да ће напуштање те одговорности угрозити смисао у који се давно зарекла, пристајући да буде оно што је постала и била пре Алексе. Оно што се претворило у неразумне оквире у које су је стрпали они, којима је подарила тренутке љубави, среће и задовољства. Али, о тим оквирим, који су га болели. Алекса је одлучио да не размишља чак ни у овој причи. Не желећи да се и она својом текстуалном телесношћу претвори у једну од верзија таквих оклопа и спутавања. Зарекао се да ће таква наметања и ограничења, само, рушити у себи. А, њој, сваки пут када то буде зависило од њега, помоћи да их сама, један по један, разори и уништи.
Данима је Алексу копкао смисао поменутог "доказа". Мучио се разрешењем његове затегнутости и осећао се, као некада, када је као гимназијалац на часовима на при-родно-математичком смеру, решавао компликоване математичке задатке. У тој алгебри он се присећао и многих других њених реченица, које је, иако фрагментарно изговаране, везала логака вешто имагинарне песничке целине. Она је у ту целину унела сво своје биће. Обојила је својом интелектуалном харизмом. И виспреношћу. Предала јој своја чула. Свој чаробни сензибилитет. Нахранила је страстима чију је тајну суштински открила, само свом Алекси. Изабранику свог срца.
У напетом тражењу одговора, Алекса је у својим папирима, које је брижљиво чувао, случајно нашао текст у којем му она пише како је све почело.
-Једног дана, у једној пустињи међу гомилом зрна песка, умирао си од досаде и
гледао сунце како бескрајно кружи истом путањом, истам небом. Изненада, након
милион година чекања, небо се зацрнило и огромни, тамни облаци ношени подивља-
лим ветром, наднели су се над тобом. Пала сам из облака. Ја сам тебе појела, а ти си
мене попио. Тако смо се упознали. Зрно песка и кап кише.
У киши неверице Алекса је наставио да чита и не верује како ни у једној песничкој књизи, које је неуморно читао читав свој досадашњи књижевни и читалачки век, није нашао такав, лирски и метафорички, опис почетка. Наставио је да се удубљује у друго поглавље истог текста.
- Пратила сам те кроз време. Када си био цвет, ја сам била земља. Носио симе са со-бом. Када си био небо, ја сам била звезда. Обојио си моја осећања. И колико год се
силе трудиле да нас развеју по свемиру, налазили смо се, мењајући агрегатна стања и путујући кроз елементе. Затим, пре неколико година, које су само секунда у дугом времену у коме се следимо, препознали смо се, као човек и жена. Било је логично да у при-чу о песку, киши, небу и звездама, уђе и једно место на коме смо се први пут срели. И нико не може рећи да смо се тада упознали. Ми смо.се само препознали. И први додир замирисао је на онај ветар, на пространство неба и пустиње, и хтела сам да прођем поново све оне године, сва она лутања. Ето, тако ти и ја живимо ван времена, ван оквира, ван људских сећања. И, заиста, ићи ћемо поново, али од сада увек заједно. Када неко од нас пође, временом или простором, имаће отисак оног другог на себи, као знак препознавања. Време и простор поражени су једном љубављу. И нека дође неки физичар, да побије ово што сам ти написала. Препознајем се у теби, у твојој љубави, речима, додирима. Моја глава савршено од-говара твом рамену. Мојим уснама до савршенства недостаје само твој пољубац. Није-дан ветар неће ме од тебе однети. Време ме је тако оснажило. Пустила сам у теби корење. Волим те, као што небо воли звезду и зрно песка кап кише. Ван оквира. Година. Нација. Вера. Брака. Пола. Смешиих оквира у које људи смештају љубав.
Дуго је Алекса, са сузама у очима, иако је желела да увек буде стамен и јак као ослонац, остао над њеним текстом који је насловила -"Зашто те волим , и дуго, дуго су, из текста, у њему повратно одјекивале њене заветне речи - Ниједан ветар неће ме од тебе однети.
Покушао је да је позове на мобилни телефон, али узалудно. Аутоматска секретарица је механички изговарала да је бирани број недоступан. Успаничен, Алекса је сео у свој аутомобил и кренуо да је тражи. Ни сам не знајући како и где. Није смео да се приближи њеној кући. А, у њеној соби горело је светло. Ње није било за столом за којим је волела да уз помоћ компјутера плови по интернетском океану. Једноставно, као да је негде ишчезла. Ноћ је била мирна. Без дашка ветра. Али нешто му је изнутра говорило да је тај мир само привид оног што се дешавало у њој. Оно што је из љубави зрна песка и капи капи кише тако дуго прикривала. У великом страху, након што се вратио у свој аутомобил, Алекса је кренуо назад према згради у којој је становао. У покушају да се смири укључио је радио апарат. И баш у том тренутку спикер је најавио локалне вести. При самом крају објавио је да је изненада преминула ОНА. Саопштио је и њено пуно име и презиме, илуструјући вест са неколико најважнијих података из њене биографије. Као у лудилу Алекса је нагло заутавио свој аутомобил, окренуо ra и појурио назад. Стигавши у сам центар насеља истрчао је из аутомобила и истом брзином трчао у први кафић. Са изненађењем су га огледали затечени гости. Један од њих, наслоњен на шанк и окренут леђима Алекси, препричавао је ЊЕН одлазак. Пришавши шанку Алекса је изговорио - Значи истина је. Да истина је - хорски су потврдили присутни гости. Без поздрава Алекса је напустио кафић и пешке се упутио у смеру где се налазило локално гробље. Стигавши тамо угледао је групу окупљених мештана око капеле.
Дубоки мук спајао је њихова тужна и погнута лица, који је у неправил-ним размацима пресецао болни женски јецај. Потресни плач њене мајке. Бојећи се да приђе, Алекса се притајио у сенци крошње једног јасеновог дрвета. Иако, скоро пара-лизован за било какав облик одлучивања, одлучио је да сачека док се присутни не ра зиђу. Трајало је то неколико сати, скоро до саме поноћи. У једном тренутку ноге су са-ме кренуле и Алекса је ушао у капелу. Крај ковчега је затекао, само, једау утшакану старицу. Плакала је тихо, више у себи него што би јој то старачки глас омогућио. Угледавши Алексу, рекла му је - Синко, само ти приђи, она је била предивна, а и сада је таква, погледај је. У својој физичкој, а сада и метафизичкој предивности, обучена у белу хаљину, ОНА је личила на сањара из своје бајке о зрну песка и капи кише. У једном тренутку Алекса је изговорио - Хеј. - Старица га је у том тренутку зачуђено погледала и запитала - Ко си ти, сине? Алекса је, са сузама у очима, одговорио - Ја сам зрно песка окренуо се и изашао. На изласку из дворишног простора гробља прочитао је на истакнутој читуљи да је сахрана заказана у поподневним часовима наредног дана који је већ увелико грабио ка свом календарском броју. Некако је стигао до свог аутомобила, ушао у њега и наставио пут повратка ка свом стану.Ушавши у стан, Алекса је почео да по њему прави неправилне концентричне кругове. Од једног до другог стола. Од једног io другог угла собе. Од једне до друге мисли. Од једног до другог неверовања. Тек пред зору ухватио ra је, онако обученог, сан. У сну је чуо њен глас - Ако ме волиш немој ме пустити саму, пођи са мном, јер ита ђе зрно песка без своје капи кише.
Тргнувши се из сна, Алекса је схватио шта је она подразумевала под тим фамозним доказом. Било му је јасно шта треба да уради. Време се до сахране полако скраћивало, а требало је и припремити се за неке потезе, па је Алекса одлучио да се прво обрије, истушира и после толико годииа обуче своје најомиљеније одело, сачувано још из студентских дана. При поласку, узимајуђи са стола цигарете, угледао је на њему своју откуцану песму "Оквири" - и у том тренутку осетио је изненада неки чудан мир. Пресавијени папир са текстом "Оквира" стрпао је у унутрашњи џеп сакоа, а онда из ормана узео пиштољ и заденуо га иза паса. И кренуо. Стигавши уочио је да се гробље није видело од људи, а пристизали су и нови у групама. На стотане венаца и букета цвећа градило је необично упечатљив колорит испраћаја. Иако, усамљен, и по страни, као најобичнији странац, Алекса је имао довршен сцеиарио за оно што мора да уради на истом опроштају. Након дужег чекања у поворци, дошавши на ред, ушао је у капелу и спустио свој букет ружа испред отвореног ковчега, а онда му пришао да је , последњи пут види. Знао је да то није последњи пут и да су отисци, њен на њему и његов на њој, неизбрисиви. И нераскидиви.
На платоу испред капеле, када су изнели ковчег, Алекса је без питања, на велико изненађење родбине, пришао сталку са ми-крофоном и почео да говори.
- Тужни зборе, једини разлог за неочекиваност овог мог наступа је љубав, о којој ће се дуго, дуго причати међу вама и другима. Супштина те приче није у казивању које је лакше чути и препричавати, него видети. А, ви ћете данас бити сведоци тог њеног при-зара. Затим је узбуђено прочитао неколико редова из своје песме "Оквири" –
"Оквири су попут живог војничког зида, који успоставља границу, сужава видик, тера око у унутрашњост онтолошке провалије, само наизглед ружно место из чијег обруча желе да се извуку сви мериоци времена, писари привилегија, иестрпљиви гробави... Свет контура и брдура, претворен у лажну слику, миленијумима оболева од вирусне грознице оквира, чак се и најефикаснији антибиотици и цитостатици претварају у њихове бактерије, које воле да марширају кроз будуђност... нико да их уоквири за сва времена у једном од њихових празних скупова, док занесени бог ћути нагнут над својим најновијим лаптопом".
Са сузама у очима наставио је Алекса свој некролог, додавши још и то, да је љу-бав једина привилегија. И да зато не треба жалити оне, који су тужни, болесни, повре-ђени, гладни..., већ, само оне, који је нису за живота осетили и доказали је у себи. И собом. Као зрно песка и кап кише. Затим је, рекавши - ово је једини прави доказ љубави, извадио, иза паса, пи-штољ и пуцао себи у уста. Док је зрно песка падало преко ковчега капи кише небеса су се отворила, а нека огромна светост запевала је ону чувену Хоргонтову светлосну песму вечности. Она је, чувши пуцањ и прве тактове Хоргонтове песме, устајући полако из ковчега, загрлила Алексу, који ју је, на додир њених прелепих руку, подигао из ковчега, узео у наручје и понео према капији на изласку из гробља. Време и простор се, сједињујући, тако нису разишли. А, они су путањом бајковите стазе нестали у величанственом руху надошле свет-лости и њене магичне рефлексије, Остали су опет заједно. Са корењем, које су пусти-ли једно у другоме. Па нека дође онда неки физичар и побије оно што се десило на гро-бљу из ове приче. Или, неки математичар са својом верзијом другачије дефиниције доказа љубави. Много година касније у Алексиним рукописима пронађена је песма, коју је ОНА написала и посветила Алекси –
Ти и ја
као копно и море срећемо сеједно друго пијемо и обликујемо
таласе своје страсти
о стену твоју разбијам
у со је претварам...
на усне моје издишеш
живот удахњујеш.
У знак захвалности за бајку о зрну песка и капи кише професори америчке академије у Јужном Орегону, увели су, као посебан, испитни предмет под насловом "Доказ љубави", а Алексу и његову Принцезу уврстили у Вечити речник муза на енглеском и шпанском језику. А, у књигама Колумбовог музеја записано је да је Алекса служио у Ратној морнарици Краљевине Србије.
Нема коментара:
Постави коментар