Уљез у мом кревету

Не ваља кад си сам(aц). Ако занемаримо све друго, кад год негде одемо, западне ми неки помоћни лежај, рецимо у дневној соби или чак кухињи (а љубавни парови уживају у луксузу). Сем тога, кад си сам(а), свака будала мисли да јој је твој кревет (не мари ако је и помоћни) доступан и да може у њега да ускочи кад му воља.

Једне године кад бејасмо на летовању приметим ја с вечери неког љигавог гмизавца (којем не можеш ноге избројати) и одреагујем прибрано: вриштећи. Он, пола у паници због моје "очараности" његовом наочитошћу, пола што га је сестра, прискочивши ми у помоћ, нечим треснула, даде се у бег (а знате како брзо трче све те грозне ножурде) и нестаде за трен под креветом. Ја ту нећу преноћити ни за живу главу! Зар ћете да вам "држим свећу" у тим вашим брачним одајама?! Двочлана интервентна екипа (моја два зета) хитно је довучена са терасе како би открила и депортовала уљеза. Одигну једну страну кревета, а на поду од инсекта ни трага (као да је у земљу пропао)... Хмм... Види, види лукавог чудовишта: ухватило се грчевито за дно кревета (ако га на то није нагнао страх за властити живот, много му је стало да ми се увуче у постељу; боже, па нисам Моника Белучи)!
Тај дрски напад на моју личност ја бих му, можда, и опростила (интервентна би га за то и частила), али зетови нису хтели да му опросте прекинуту партију карата: платио је главом (и свим својим ногама) ту своју "животињску" страст (да ми у кревет није ускочио, и данас би можда још жив био). Ако не спавам с двоножним божанством у људском облику (ма има, бре, има), не треба ми "стоногато" чудовиште!