На ћошку стола седи само луда која не мари да се уда

Откад сам (још у детињству) чула да се онај који (при обедовању) седи на ћошку стола никада неће удати (или оженити, ваљда се то и на мушкарце односи) - мени је то место резервисано за сва времена: ја ИНСИСТИРАМ да седим баш ту, ја подешавам распоред за столом да се домогнем баш тог места... (Нисам сигурна чиним ли то што верујем, или што не верујем; мислим да сам, одрастајући, прошла обе фазе, наведеним редом!)

Мајка и сестре редовно ми због тога гунђају (моје понашање за столом, а вала и кад се од њега одмакнем, доводи их до лудила), не разумевајући и не одобравајући што неко сам себи "јаму копа". Кад год се ја "нацртам" на ћошак (не марећи што има и празних, чак удобнијих, а друштвено пожељних места, која не прете никаквим злом... а изгледа да "миришу" на буклију), оне ме (просто љуте што изазивам судбину и добровољно и оберучке прихватам улогу уседелице) погледају погледом "не знамо више шта с тобом да радимо". Одмах ми, корећи ме због моје тврдоглавости, ослободе сва места за столом: не зна се које је од којег лепше, могу да бирам (на које год да седнем - просиоци ће ми истог трена иставити врата)! Али, не, не вреди, нема силе да ме принуди (волим ту да седим, волим да се супротстављам празноверју, а уживам што их нервирам). Једино што им још преостане јесте да ми столицу уперену у ћоше стола макар мало мрдну устрану (тим непромишљеним поступком вероватно зараде упалу мишића, јер на столици седим ја и не дижем дупе ни за живу главу). Не знам како се досад нису досетиле да купе округли сто и надмудре проклетство (чиме бих ја, оставши незаштићена, неминовно, упркос опирању, опет постала видљива на берзи удавача).
Све удаваче, у паничном страху, беже од ћошка ко ђаво од крста, само јаа... увек на ћошку седим, и шта ми фали (сем мужа)?