Уљез у мом кревету

Не ваља кад си сам(aц). Ако занемаримо све друго, кад год негде одемо, западне ми неки помоћни лежај, рецимо у дневној соби или чак кухињи (а љубавни парови уживају у луксузу). Сем тога, кад си сам(а), свака будала мисли да јој је твој кревет (не мари ако је и помоћни) доступан и да може у њега да ускочи кад му воља.

Једне године кад бејасмо на летовању приметим ја с вечери неког љигавог гмизавца (којем не можеш ноге избројати) и одреагујем прибрано: вриштећи. Он, пола у паници због моје "очараности" његовом наочитошћу, пола што га је сестра, прискочивши ми у помоћ, нечим треснула, даде се у бег (а знате како брзо трче све те грозне ножурде) и нестаде за трен под креветом. Ја ту нећу преноћити ни за живу главу! Зар ћете да вам "држим свећу" у тим вашим брачним одајама?! Двочлана интервентна екипа (моја два зета) хитно је довучена са терасе како би открила и депортовала уљеза. Одигну једну страну кревета, а на поду од инсекта ни трага (као да је у земљу пропао)... Хмм... Види, види лукавог чудовишта: ухватило се грчевито за дно кревета (ако га на то није нагнао страх за властити живот, много му је стало да ми се увуче у постељу; боже, па нисам Моника Белучи)!
Тај дрски напад на моју личност ја бих му, можда, и опростила (интервентна би га за то и частила), али зетови нису хтели да му опросте прекинуту партију карата: платио је главом (и свим својим ногама) ту своју "животињску" страст (да ми у кревет није ускочио, и данас би можда још жив био). Ако не спавам с двоножним божанством у људском облику (ма има, бре, има), не треба ми "стоногато" чудовиште!

Sportski prenosi u HD-u, BESPLATNO!

Ako nemate Arenu, Sport Klub i slične sportske programe, a želite da gledate utakmice ovo bi moglo da bude rešenje za Vas. Pri tom slika neće kočiti/seckati i sl.

Takođe, gledajući utakmice na ovaj način možete naučiti strane jezike – spojite lepo i korisno. :)

Šta je sve potrebno?

Da počnemo i to od NULE. Prvo je potrebno da preuzmete sa Interneta dva programa (može i samo jedan, ali kad ne možete naći željenu utakmicu za jedan program, tu je drugi). Dakle, prvo preuzmite program SopCast, možete ga preuzeti  klikom ovde.   Nakon preuzimanja instalirajte program (Next, next... :) ).

Nakon preuzimanja i instaliranja SopCast-a, možete da preuzmete DRUGI program koji se zove AceStream. Njega možete preuzeti odavde ---> acestream.org

1

2
 

Nakon preuzimanja i instaliranja programa ostaje nam samo da nađemo željene utakmice.

  Sajt #1

http://www.wiziwig.tv/ gore na vrhu kliknite na Live sports, zatim odaberite koji sport hoćete da gledate – košarku, fudbal, tenis...

Ako ste izabrali fudbal, videćete spisak utakmica koje su dostupne, kliknete na željenu utakmicu. Ja ću sad “uzeti” Bajern.

Programi se staruju sami nakon što kliknete na Play now, 

sačekate 20-30 sekundi da se utakmica učita (zavisi od brzine Vašeg Interneta), nakon što se utakmica učita kliknete dva puta na sliku -  da se slika uveća,

zavalite se u fotelju i uživate u najvažnijoj stv, pardon u najvažnijoj SPOREDNOJ stvari na svetu. :)

 

Za sva pitanja, stojim Vam na raspolaganju. :)

Жути Кинези против беле куге

Код Кинеза нема шта нема: од игле до локомотиве! Бубрег можда још није стигао, али дете могу да ти направе, овај набаве, овај... исто дође (онај што је питао у Банату, тражио у интернату, и ишао до Срема, где су му рекли НЕМА - вала би се обрадовао: не мора више којекуда да база и обија прагове, ма прстом не мора да макне). Тако бар кажу чаршијске приче, а где је дима, има и ватре, ја верујем (без ватре се дете не искова).

 Једна овдашња госпођа (удата, мајка једног детета, без "аномалија" које ће имати потоња) радила код Кинеза (својски се трудила, и прековремено, да се закључити из наредних редова). У међувремену затруднела, па, кад дође време, оде на порођај (с близанцима у утроби). И породи се, након чега, претпостављам, доживе шок и она, и муж (којем истог трена никну огромни рогови), а и новопечени отац (који ће се, ако је паметан, тих рогова посебно чувати). Госпођа се, кажу приче, и сама изненадила (као да није ни лук јела ни лук мирисала... а шта јесте радила, сад сви знају): ај' што су јој деца жута (ни прва ни последња, додуше ова се жутице неће решити до краја живота), ал' што су им косе очи! Ако лаже чаршија, лажем и ја... ал' не лажу бебе: потврда, црно, овај жуто на бело (а можда је било и бело на жуто, ко ће им знати омиљене позе). /У праву су мудраци који кажу да се не могу сакрити кашаљ и љубав (ја додајем: нарочито полна, међурасна, која "уроди плодом")!/ Лако ћемо се ми од беле куге жутом децом излечити!

 И гледам данас позамашну девојку у једној кинеској радњи, тобоже се бије (а зна се: ко се бије, тај се воли) с млађаним Кинезом из суседне, као да ја не видим да флертују. Нека, нека, само тражи ђавола, тражи, па после: куку, дете жуто!

 У многим кинеским радњама тражи се радница. Препоручујем женама којима је тешко занети да окушају срећу (плата је можда мала, али знате колико је вештачка оплодња)!

Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti

“Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima.”  Ovako je Ivo Andrić započeo svoj govor na svečanosti povodom dobijanja Nobelove nagrade 1961 godine. Kad smo već kod umetnosti čije je izražajno sredstvo reč, šta Vi čitate ovih dana i ovih godina? 

 

Andrić u svom obraćanju kaže da čovek stalno priča i ima potrebu za pričanjem, a ja imam potrebu za pisanjem. Podneo sam zahtev za dobijanje famoznog AdSense naloga i, i... odbili su me, a kao razlog naveli su NEDOVOLJNO SADRŽAJA. Tako da moram da nastavim sa pisanjem i pričanjem.

O nazivu bloga

Ovoj blog, kao što vidite, nosi naziv Ime ruže. Tačno je da se jedna od mojih omiljenih knjiga zove upravo tako. Za one koji ne znaju, u pitanju je knjiga “Ime ruže” italijanskog pisca i filozofa Umbera Eka. Ali, ne zove se moj Blog (samo) zbog toga tako. Recimo uđete Vi u knjižaru (mhm, rekao/napisao sam k nj i ž a r u). Nije to ništa sramota. Mada znam ljude koji se toga stide. Evo, moj brat na primer – živ se pojeo kada sam mu u kolica, dok je pazario u jednom marketu, ubacio knjigu. Kako će na kasu sa knjigom, bre? :)

Elem, uđete Vi u knjižaru gledate naslove i vidite IME RUŽE. I sad treba da preko naslova naslutite (naslova naslutite, bravo za mene) o kakvoj je knjizi reč? I šta možete da zaključite iz naslova Ime ruže – NIŠTA. Tačnije ništa tačno. Ne radi se o ružama, o imenima, hortikulturi...? Ruža je simbolična figura prepuna značenja da više i nema nikakvo značenje. Mistična ruža, hvala na divnim ružama, mirišljava ruža, sveža ruža.

Rosa que al prado, encarnada,
te ostentas presuntuosa
de grana y carmín bañada:
campa lozana y gustosa;
pero no, que siendo hermosa
también serás desdichada. 

--------------------------------------------

Red rose growing in the meadow,
you vaunt yourself bravely
bathed in crimson and carmine:
a rich and fragrant show.
But no: Being fair,
You will be unhappy soon

-------------------------------------------

Ružo, na livadi, ružičaste puti 

hvališ se, nadmena, sred drugog bilja

u rumenilu se kupaš, grimizni ti skuti

diči se, rascvala, puna milja,

ali i pored lepote obilja

zla kob i tebe će da smuti 

 Pisac po mišljenju Uberta Eka ne bi trebalo da nudi tumačenje vlastitog dela. To ne znači da su ONI što su pisali, Zločin i kaznu, Rat i mir, Romea i Juliju, Robinson(a) Kruso(a) pogrešili. :) Ovako lepo kažeTe Ime ruže i baš Vas briga. Nek čitalac izabere tumačenje, ako može. A možete pisati šta god hoćete, pa nek se posle jave razočarani čitaoci izdavaču i nek' traže svoj novac nazad.

Recimo kad vidite naslov “Čiča Gorio”, odmah tu knjigu vratite na policu, kakav čiča kakvi bakrači, zar ne? Ili kad vidite “Tri musketara”, a onda počnete da ih brojite na prste jedne ruke i ukapirate da ih nema TRI već četiri. Pa Vi opet verujte piscima.

Dokaz ((ljubavi))

Ако ме волиш никада ме нећеш оставити. Поћи ћеш са мном и то ће бити твој доказ да не можеш без мене. Алекса је дуго, дуго, као привилеговани лик ове приче размишљао о овим њеним речима, које му је она изговорила, негде на самом почетку, када су се упознали. И када је, попут афекта, букнула његова занесеност њом. Због које касније, а испоставиће се до последњег дана, ниједан тренутак није могао да замисли без тог непоновљивог лица. Ниједан сан у којима су се једино слободно састајали, и без страха да ће их неко и рубрицирати. Шетали су по киши неосветљеним улицама. Одлазили у кинески ресторан у Дунавској улици. Спавали у хотелу НС, ција су пета звездица постајали, сваки пут, када би изнајмили једнокреветну собу са француским лежајем. Много касније, можда и након две године познанства, када је сазнао да је болесна, што је она из превелике љубави, као чињеницу здравственог стања прикривала, Алекса је почео да размишља о њеним речима, којима ова прича започиње његову исповест и потврђује да је његов живот и, заиста започео од тренутка када ју је упознао.

Смогао је храброст да јој приђе и препусти се чарима њене божанске женствености. Лепоте. Шарма. И, надасве, ненадмашност унутрашњег богатства њеног бића, због кога га је емоционална гравитација обожавалачки везала, у глави, како на јави, тако и у сну.У сваком делићу његових чула. Текла је у њему попут реке претварајући се у ваздух да је удише. И узима, када није била са њим.
Када је морала да, у неком од својих паралелних живота, обави и неке од овоземаљских обавеза и послова. Одговорна према свакој од одлука, које је доно-сила, или донела, пре него што је Алекса ушао у њен живот. Дубоко свесна да ће напуштање те одговорности угрозити смисао у који се давно зарекла, пристајући да буде оно што је постала и била пре Алексе. Оно што се претворило у неразумне оквире у које су је стрпали они, којима је подарила тренутке љубави, среће и задовољства. Али, о тим оквирим, који су га болели. Алекса је одлучио да не размишља чак ни у овој причи. Не желећи да се и она својом текстуалном телесношћу претвори у једну од верзија таквих оклопа и спутавања. Зарекао се да ће таква наметања и ограничења, само, рушити у себи. А, њој, сваки пут када то буде зависило од њега, помоћи да их сама, један по један, разори и уништи.

Данима је Алексу копкао смисао поменутог "доказа". Мучио се разрешењем његове затегнутости и осећао се, као некада, када је као гимназијалац на часовима на при-родно-математичком смеру, решавао компликоване математичке задатке. У тој алгебри он се присећао и многих других њених реченица, које је, иако фрагментарно изговаране, везала логака вешто имагинарне песничке целине. Она је у ту целину унела сво своје биће. Обојила је својом интелектуалном харизмом. И виспреношћу. Предала јој своја чула. Свој чаробни сензибилитет. Нахранила је страстима чију је тајну суштински открила, само свом Алекси. Изабранику свог срца.
У напетом тражењу одговора, Алекса је у својим папирима, које је брижљиво чувао, случајно нашао текст у којем му она пише како је све почело.

-Једног дана, у једној пустињи међу гомилом зрна песка, умирао си од досаде и
гледао сунце како бескрајно кружи истом путањом, истам небом. Изненада, након
милион година чекања, небо се зацрнило и огромни, тамни облаци ношени подивља-
лим ветром, наднели су се над тобом. Пала сам из облака. Ја сам тебе појела, а ти си
мене попио. Тако смо се упознали. Зрно песка и кап кише.
У киши неверице Алекса је наставио да чита и не верује како ни у једној песничкој књизи, које је неуморно читао читав свој досадашњи књижевни и читалачки век, није нашао такав, лирски и метафорички, опис почетка. Наставио је да се удубљује у друго поглавље истог текста.
- Пратила сам те кроз време. Када си био цвет, ја сам била земља. Носио симе са со-бом. Када си био небо, ја сам била звезда. Обојио си моја осећања. И колико год се
силе трудиле да нас развеју по свемиру, налазили смо се, мењајући агрегатна стања и путујући кроз елементе. Затим, пре неколико година, које су само секунда у дугом времену у коме се следимо, препознали смо се, као човек и жена. Било је логично да у при-чу о песку, киши, небу и звездама, уђе и једно место на коме смо се први пут срели. И нико не може рећи да смо се тада упознали. Ми смо.се само препознали. И први додир замирисао је на онај ветар, на пространство неба и пустиње, и хтела сам да прођем поново све оне године, сва она лутања. Ето, тако ти и ја живимо ван времена, ван оквира, ван људских сећања. И, заиста, ићи ћемо поново, али од сада увек заједно. Када неко од нас пође, временом или простором, имаће отисак оног другог на себи, као знак препознавања. Време и простор поражени су једном љубављу. И нека дође неки физичар, да побије ово што сам ти написала. Препознајем се у теби, у твојој љубави, речима, додирима. Моја глава савршено од-говара твом рамену. Мојим уснама до савршенства недостаје само твој пољубац. Није-дан ветар неће ме од тебе однети. Време ме је тако оснажило. Пустила сам у теби корење. Волим те, као што небо воли звезду и зрно песка кап кише. Ван оквира. Година. Нација. Вера. Брака. Пола. Смешиих оквира у које људи смештају љубав.
Дуго је Алекса, са сузама у очима, иако је желела да увек буде стамен и јак као ослонац, остао над њеним текстом који је насловила -"Зашто те волим , и дуго, дуго су, из текста, у њему повратно одјекивале њене заветне речи - Ниједан ветар неће ме од тебе однети.

Покушао је да је позове на мобилни телефон, али узалудно. Аутоматска секретарица је механички изговарала да је бирани број недоступан. Успаничен, Алекса је сео у свој аутомобил и кренуо да је тражи. Ни сам не знајући како и где. Није смео да се приближи њеној кући. А, у њеној соби горело је светло. Ње није било за столом за којим је волела да уз помоћ компјутера плови по интернетском океану. Једноставно, као да је негде ишчезла. Ноћ је била мирна. Без дашка ветра. Али нешто му је изнутра говорило да је тај мир само привид оног што се дешавало у њој. Оно што је из љубави зрна песка и капи капи кише тако дуго прикривала. У великом страху, након што се вратио у свој аутомобил, Алекса је кренуо назад према згради у којој је становао. У покушају да се смири укључио је радио апарат. И баш у том тренутку спикер је најавио локалне вести. При самом крају објавио је да је изненада преминула ОНА. Саопштио је и њено пуно име и презиме, илуструјући вест са неколико најважнијих података из њене биографије. Као у лудилу Алекса је нагло заутавио свој аутомобил, окренуо ra и појурио назад. Стигавши у сам центар насеља истрчао је из аутомобила и истом брзином трчао у први кафић. Са изненађењем су га огледали затечени гости. Један од њих, наслоњен на шанк и окренут леђима Алекси, препричавао је ЊЕН одлазак. Пришавши шанку Алекса је изговорио - Значи истина је. Да истина је - хорски су потврдили присутни гости. Без поздрава Алекса је напустио кафић и пешке се упутио у смеру где се налазило локално гробље. Стигавши тамо угледао је групу окупљених мештана око капеле.

Дубоки мук спајао је њихова тужна и погнута лица, који је у неправил-ним размацима пресецао болни женски јецај. Потресни плач њене мајке. Бојећи се да приђе, Алекса се притајио у сенци крошње једног јасеновог дрвета. Иако, скоро пара-лизован за било какав облик одлучивања, одлучио је да сачека док се присутни не ра зиђу. Трајало је то неколико сати, скоро до саме поноћи. У једном тренутку ноге су са-ме кренуле и Алекса је ушао у капелу. Крај ковчега је затекао, само, једау утшакану старицу. Плакала је тихо, више у себи него што би јој то старачки глас омогућио. Угледавши Алексу, рекла му је - Синко, само ти приђи, она је била предивна, а и сада је таква, погледај је. У својој физичкој, а сада и метафизичкој предивности, обучена у белу хаљину, ОНА је личила на сањара из своје бајке о зрну песка и капи кише. У једном тренутку Алекса је изговорио - Хеј. - Старица га је у том тренутку зачуђено погледала и запитала - Ко си ти, сине? Алекса је, са сузама у очима, одговорио - Ја сам зрно песка окренуо се и изашао. На изласку из дворишног простора гробља прочитао је на истакнутој читуљи да је сахрана заказана у поподневним часовима наредног дана који је већ увелико грабио ка свом календарском броју. Некако је стигао до свог аутомобила, ушао у њега и наставио пут повратка ка свом стану.Ушавши у стан, Алекса је почео да по њему прави неправилне концентричне кругове. Од једног до другог стола. Од једног io другог угла собе. Од једне до друге мисли. Од једног до другог неверовања. Тек пред зору ухватио ra је, онако обученог, сан. У сну је чуо њен глас - Ако ме волиш немој ме пустити саму, пођи са мном, јер ита ђе зрно песка без своје капи кише.
Тргнувши се из сна, Алекса је схватио шта је она подразумевала под тим фамозним доказом. Било му је јасно шта треба да уради. Време се до сахране полако скраћивало, а требало је и припремити се за неке потезе, па је Алекса одлучио да се прво обрије, истушира и после толико годииа обуче своје најомиљеније одело, сачувано још из студентских дана. При поласку, узимајуђи са стола цигарете, угледао је на њему своју откуцану песму "Оквири" - и у том тренутку осетио је изненада неки чудан мир. Пресавијени папир са текстом "Оквира" стрпао је у унутрашњи џеп сакоа, а онда из ормана узео пиштољ и заденуо га иза паса. И кренуо. Стигавши уочио је да се гробље није видело од људи, а пристизали су и нови у групама. На стотане венаца и букета цвећа градило је необично упечатљив колорит испраћаја. Иако, усамљен, и по страни, као најобичнији странац, Алекса је имао довршен сцеиарио за оно што мора да уради на истом опроштају. Након дужег чекања у поворци, дошавши на ред, ушао је у капелу и спустио свој букет ружа испред отвореног ковчега, а онда му пришао да је , последњи пут види. Знао је да то није последњи пут и да су отисци, њен на њему и његов на њој, неизбрисиви. И нераскидиви.
На платоу испред капеле, када су изнели ковчег, Алекса је без питања, на велико изненађење родбине, пришао сталку са ми-крофоном и почео да говори.

- Тужни зборе, једини разлог за неочекиваност овог мог наступа је љубав, о којој ће се дуго, дуго причати међу вама и другима. Супштина те приче није у казивању које је лакше чути и препричавати, него видети. А, ви ћете данас бити сведоци тог њеног при-зара. Затим је узбуђено прочитао неколико редова из своје песме "Оквири" –

"Оквири су попут живог војничког зида, који успоставља границу, сужава видик, тера око у унутрашњост онтолошке провалије, само наизглед ружно место из чијег обруча желе да се извуку сви мериоци времена, писари привилегија, иестрпљиви гробави... Свет контура и брдура, претворен у лажну слику, миленијумима оболева од вирусне грознице оквира, чак се и најефикаснији антибиотици и цитостатици претварају у њихове бактерије, које воле да марширају кроз будуђност... нико да их уоквири за сва времена у једном од њихових празних скупова, док занесени бог ћути нагнут над својим најновијим лаптопом".

Са сузама у очима наставио је Алекса свој некролог, додавши још и то, да је љу-бав једина привилегија. И да зато не треба жалити оне, који су тужни, болесни, повре-ђени, гладни..., већ, само оне, који је нису за живота осетили и доказали је у себи. И собом. Као зрно песка и кап кише. Затим је, рекавши - ово је једини прави доказ љубави, извадио, иза паса, пи-штољ и пуцао себи у уста. Док је зрно песка падало преко ковчега капи кише небеса су се отворила, а нека огромна светост запевала је ону чувену Хоргонтову светлосну песму вечности. Она је, чувши пуцањ и прве тактове Хоргонтове песме, устајући полако из ковчега, загрлила Алексу, који ју је, на додир њених прелепих руку, подигао из ковчега, узео у наручје и понео према капији на изласку из гробља. Време и простор се, сједињујући, тако нису разишли. А, они су путањом бајковите стазе нестали у величанственом руху надошле свет-лости и њене магичне рефлексије, Остали су опет заједно. Са корењем, које су пусти-ли једно у другоме. Па нека дође онда неки физичар и побије оно што се десило на гро-бљу из ове приче. Или, неки математичар са својом верзијом другачије дефиниције доказа љубави. Много година касније у Алексиним рукописима пронађена је песма, коју је ОНА написала и посветила Алекси –

Ти и ја

као копно и море срећемо се
једно друго пијемо и обликујемо
таласе своје страсти
о стену твоју разбијам
у со је претварам...
на усне моје издишеш
живот удахњујеш.

У знак захвалности за бајку о зрну песка и капи кише професори америчке академије у Јужном Орегону, увели су, као посебан, испитни предмет под насловом "Доказ љубави", а Алексу и његову Принцезу уврстили у Вечити речник муза на енглеском и шпанском језику. А, у књигама Колумбовог музеја записано је да је Алекса служио у Ратној морнарици Краљевине Србије.

Текст преузет из Вечерњих Новости!

Не дирај лава док свршава(ш)

У данашњем Куриру прочитала сам текст који ме, упркос трагичним елементима, добро забавио (скоро се нисам тако од срца насмејала... туђој несрећи, боже ми опрости). И одмах сам помислила: ето ми занимљиве теме! Но, сестра је тај свој примерак однела, а мени дуго да чекам док тата стигне с посла (сврбе ме прсти, смејуље се усне, седим ко на иглама). Реших да потражим на интернету. И гледам, не знам у коју би се рубрику то могло сместити: може да буде Црна хроника (смрти је тамо место), али може и Забава (мени је баш било забавно... и протагонистима, верујем, бар неко време... антагонисту - да не причам), а може и Секс (свеједно је ли дошло до коитуса или се, непланирано и присилно, завршило предигром). Коначно некако спазих, и то баш у последњој рубрици (оно јесте, и кад умреш - баш је јебено): секс све друго гура у запећак. Мало ме нервира што у електронском и штампаном издању не пише исто, али овде је било неких нових, занимљивих и инспиративних података.
Елем, негде у Зимбабвеу један пар, рибар и продавачица (по једној верзији вереници, што и није од нарочитог значаја за поенту), водили су љубав, по обичају  у жбуњу (накрај села и надомак шуме).  Ако код куће не имадоше кеве, којима су вазда начуљене уши, ваљда су желели да освеже своју везу: једном и сто и веш-машина постану сувише конвенционални (али егзибиционизам може скупо да кошта). /Претпостављам да жбуње није било трновито, али је мушкарац прошао као бос по трњу - имао је среће (жена је, добрим делом, прошла кроз један систем за варење)./ Док бејаху у тренутку заноса, пришуњао им се лав и зарежао по једној верзији, а заурлао по другој, мени вероватнијој, те наскочио на истурена леђа, што се пару, нарочито момку, изгледа, није допало (можда га узбуђује секс на јавном месту, али тројка му очито није по вољи). "Младић, који није идентификован, успео је го да побегне када их је лав заскочио." (Да сам ја девојчин отац или брат, прво бих га идентификовала, па му променила лични опис, да ни рођена мајка не може више да га идентификује!/ Јуначки се понео, а и ноге су га послужиле! /Па после ви, жене, практикујте мисионарску позу! Памет у главу: може, може, али ВИ горе, или нека секс окачи мачку (или лаву, ако сме) о реп (да не стављате ви главу у торбу)!/ "Са удаљености је (јуначки) гледао како лав напада његову девојку." Јасно ми је да није могао обуздати заштитнички нагон. /Нису луде богомољке!/ Девојку је лав, разуме се, растргао (шта би друго, није перверзњак да га занима секс с људима). Па добро, кад већ једном мора да се умре, нека буде слатко (али лав је испао прави гад: бар да је сачекао оргазам, него зарежао пре времена)! У једној од верзија каже се да је "звер напала девојку док је уживала " (девојка? звер? свак је уживао на свој начин, а лав се и облизивао) "у романтичном тренутку са својим партнером у ЖБУЊУ" (и с ногама увис - ах, каквa романтика)! Чекај, није ми баш најјасније: звер ју је напала или је побегла (да сачува своје дупе, и све ресто)?! И изем ти романтику (кад си на леђима, а наиђе лав)! 
Читајући данас, најпре сам се насмејала на почетку, не сећам се због чега. Ваљда ми је слика два голаћа усред "акције" и усред жбуња, док им се лав прикрада и "трља шапе", била, упркос свему, врло комична. Потом се поново зацереках, па и наставак прочитах сестри (која у том тренутку бејаше заокупљена Машом и отуда раштрканих мисли): "Преплашени љубавник успео је да се домогне оближњег пута, где су га најпре возачи игнорисали" (какве млакоње; да беше у Србији, исти би зинули у њега, трубили, цркавали од смеха и обавезно све забележили фотоапаратом, па брже-боље окачили на Јутјуб) "јер је на себи имао само кондом" (а не знам и ко би нормалан у ауто пустио непознатог човека са "запетом пушком"). /Страх је, срећом, моћан афродизијак: да је узбуђење спласнуло, остао би го голцат (и то мало би му спало). Тај што му је напокон стао мора да је био из Јазaса!/  Ко, ЛАВ, упита она (у неверици). Побогу, жено, засмејах се још више ја, лав је дошао да их једе, а не да их...

"Становници сада живе у страху од лава, који још увек шета слободно и вреба нову жртву." /А потенцијалне жртве знају за јадац - све апстинирају или се држе старог доброг шкрипавог кревета. Е лаве, што си јео - јео си; сад имаш да спаднеш с ногу ил' ћеш да промениш јеловник и деГустираш људско месо с мањком окситоцина./
Мени је логичније да жене живе у страху од мушкараца. Нарочито пошто сам прочитала и да се у Танзанији 2002. године догодио идентичан случај: лав је напао пар док су упражњавали секс (ти лавови су припадници неке секте гарант - не дају да се људи паре); девојку је појео (наравно, кад су се над њом измакла леђа каваљера), а шта је било с мушкарчином - погађате!  Жене, срећан вам Осми март (ако га славите у жбуну, пазите: никако на леђима)!

На ћошку стола седи само луда која не мари да се уда

Откад сам (још у детињству) чула да се онај који (при обедовању) седи на ћошку стола никада неће удати (или оженити, ваљда се то и на мушкарце односи) - мени је то место резервисано за сва времена: ја ИНСИСТИРАМ да седим баш ту, ја подешавам распоред за столом да се домогнем баш тог места... (Нисам сигурна чиним ли то што верујем, или што не верујем; мислим да сам, одрастајући, прошла обе фазе, наведеним редом!)

Мајка и сестре редовно ми због тога гунђају (моје понашање за столом, а вала и кад се од њега одмакнем, доводи их до лудила), не разумевајући и не одобравајући што неко сам себи "јаму копа". Кад год се ја "нацртам" на ћошак (не марећи што има и празних, чак удобнијих, а друштвено пожељних места, која не прете никаквим злом... а изгледа да "миришу" на буклију), оне ме (просто љуте што изазивам судбину и добровољно и оберучке прихватам улогу уседелице) погледају погледом "не знамо више шта с тобом да радимо". Одмах ми, корећи ме због моје тврдоглавости, ослободе сва места за столом: не зна се које је од којег лепше, могу да бирам (на које год да седнем - просиоци ће ми истог трена иставити врата)! Али, не, не вреди, нема силе да ме принуди (волим ту да седим, волим да се супротстављам празноверју, а уживам што их нервирам). Једино што им још преостане јесте да ми столицу уперену у ћоше стола макар мало мрдну устрану (тим непромишљеним поступком вероватно зараде упалу мишића, јер на столици седим ја и не дижем дупе ни за живу главу). Не знам како се досад нису досетиле да купе округли сто и надмудре проклетство (чиме бих ја, оставши незаштићена, неминовно, упркос опирању, опет постала видљива на берзи удавача).
Све удаваче, у паничном страху, беже од ћошка ко ђаво од крста, само јаа... увек на ћошку седим, и шта ми фали (сем мужа)?